понедељак, 29. октобар 2012.

nja nja nja nja


Kad god najavim neko novo poglavlje sa zeljom da se istom maksimalno literarno posvetim u istom trenu u mojoj glavi nastane jedna neopisiva praznina. Suša iza koje ostaje pustinja...prazan prostor bez ideja i reči da sve opišem. Šta uopšte da pišem...sad mi sve ovo što sam pisala izgleda nekako detinjasto, besmisleno..uostalom ovo je samo jedan prostor u nekom virtuelnom svetu gde sam zamislila da vodim neku vrstu dnevnika, da pišem priče, da tražim u glavi nešto lepo (što sam sigurna da imam), nešto što nisam izgovorila. Ionako uglavnom brbljam uprazno. A na kraju ispade da i ovde serinjam bez ikakvog izgleda da to što napisem ima neku vrednost. A baš me zabole....ovo je samo moje, niko drugi i ne čita
U suštini kad bih pisala o stvarnosti, što mi se nekako čini previše lično, imala bih sopstveni bestseler. Ne prodajem se ja nikome, već jedino želim da ostavim traga o vremenu koje je prošlo...jedno veliko JA
Misao dana
ala je lep ovaj svet

Hit dana
razbole se lisica

Knjige za kupiti
Punoglavci i Čudo u poskokovoj glavi ( Ante Tomić)

I još jedna od stvari koju bih volela da radim
pisati o televiziji....neka vrsta TV kritike. Da ima bar neke koristi od tolikog buljenja u kutiju
PS. stalno čitam kako to radi Lara u časopisu City

Нема коментара:

Постави коментар