339

što sam počela da sanjam neke gluposti ...a neverovatno u koje se sve periode svoga skromnog života ne vraćam već noćima. Istina je da nikoga živog ne zanima šta sam sanjala jer se nije ni desilo, ali meni je fascinantna samo moja neprestana borba sa svim mojim potisnutim mislima i osećanjima koja mi naviru noćima u nemirnim snovima. Neke nenormalne situacije za koje sam mislila da sam zaboravila ...ma da o tome uopšte imam stav ili da mi je zbog istih nešto neprijatno. Pa mi nešto, sve mi nešto bezveze dok se opasuljim da se to ne dešava nego da je san. Pa se silno obradujem . Ali nezgodno je što potraje . Dok ja gasim alarm za buđenje ja i dalje ne znam što mi neka muka steže želudac. Ustajem a i dalje sam slomljena ...umivam se i pljuskam hladnom vodom a ono i dalje mislim i proživljam celu situaciju na javi...Pa počnem da pričam sama sa sobom i da dozivam mamu . Da ja nisam malo luda, hehehe!
Onda izađoh na ovu ladnoću,noge mi se oduzele ...igmanski marš.....noćas ću sanjati kako mi seku prste:):):) samo da se probudim sa osmehom na licu a najavili su lepo vreme, juhuhu